Raznorazni seminarski radovi za drugu godinu (kod prof. Esme)
Strana 1 od 1
Raznorazni seminarski radovi za drugu godinu (kod prof. Esme)
vakica Čet Dec 25, 2008 1:32 am
Savet: pisite ih,isplatice se!
vakica- Admin
- Broj poruka : 72
Datum upisa : 23.12.2008
Godina : 34
Lokacija : sjenica
sisari.........
vakica Čet Dec 25, 2008 1:39 am
Seminarski rad iz biologije na temu “Sisari”
Сисари су класа кичмењака коју карактерише способност женке да производи млеко које служи за исхрану младунаца. Постоји око 5500 врста сисара сврстаних у око 1200 родова, 152 породице и до 46 редова.
Сисари су потомци звероликих рептила - пеликосаурија који су живели на Земљи пре неких 300 милиона година. Први прави сисари појавили су се пре отприлике 210 милиона година, у доба диносауруса. Постепено су се развиле три главне групе сисара : торбари, кљунари и плацентални сисари. Од првобитно ситних ноћних (ноктуралних) животиња сисари, након великог изумирања гмизаваца крајем Мезозоика, подлежу адаптивној радијацији и данас мноштво животних форми живи у већини екосистема планете Земље.
Кљунари су ред ссиара чији се младунци рађају из јајета са меком љуском. Они се излегу после неколико дана, и сисају све док се у потпуности не развију.Као и други сисари, кљунари имају брз метаболизам, тело им је прекривено длаком и младунце хране млеком.Кљунари одражавају константну температуру тела без обзира на окружење у коме се налазе, иако се донедавно сматрало да то није тако.Кључна физиолошка разлика између кљунара и других животиња је да кљунари (Monotreme значи један отвор на грчком) имају један отвор за репродукцију, уринирање и дефактацију, као што је случај код рептила. Други сисари имају посебне отворе: вагина, уретра и анус.Монотреме легу јаја која женка снабдева храњивим састојцима.Једини живи кљунари живе у Аустралији, Новој Гвинеји и Тасманији, мада постоје фосилни докази да су некада били знатно распрострањенији.
Торбари су сисари који рађају непотпуно развијене младунце. Младунци се рађају у врло раној фази, а онда настављају да се развијају држећи се чврсто за мајчино тело. У тренутку рођења младунце је сицусно, слепо и голуздраво. Његови удови нису цак ни правилно формоирани, али оно некако ипак успева да кроз мајчино крзно допузи до брадавица. Неки торбари, укључујући кенгуре и вомбате, имају великекозне торбе око брадавица. Кенгурова торба је дубока и окренута унапред да мали кенгур не би испао. Вомбати су животиње које се укопавају у земљу, и њихове торбе су окренуте уназад да земља не би упадала у њих. Остали торбари скоро и да немају торбе. Њихови младунци се једноставно чврсто држе сисе све док не одрасту. Ако женка торбара има само једног или два младунца, она може да их носи у торби, или, као коала, на леђима. Мали торбари, као на пример опосум или бандикут, који истовремено рађају по неколико младунаца, морају да их пребаце у гнездо када постану претешки да би их носили са собом. Већина торбара (али не сви) живи само у Аустралији. Милионима година, све до доласка људи, Аустралија је била изолована од остатка света. На другим континентима, торбари су углавном губили битку за храну од плаценталних сисара (то су сисари који се рађају потпуно развијени) и тако су, са изузетком фамилије опосума у Америци, изумрли. У Аустралији нису имали супарника међу сисарима и веома су добро напредовали.
Коала (лат: Phascolarctos cinereus) је аустралијски торбарски биљојед и једини живи представник фамилије Phascolarctidae.
Три подврсте коала су описане. Према Бергмановом правилу, јединке које живе на југу где је хладнија клима су веће. Викторијанска коала (P. cinereus victor) има дуже и дебље крзно са светлијим чоколадно-браон нијансама боје на леђима и подлактицама и рашчупане беле уши. Мужјаци ових коала теже 12 kg, док су женке нешто мање, 8,5 kg. С друге стране, у тропским и суптропским пределима Квинсленда коале, латинског имена P. cinereus adustus, су мање (мужјаци теже 6.5 kg, а женке само 5 kg), светлије и имају сиву, прљаву боју крзна које је тање и краће од јужнијих коала. Трећа подврста коала је из Новог Јужног Велса (P. cinereus cinereus). Фосили коала су релативно ретки, али неки нађени у северној Аустралији су стари 20 милиона година. На основу других фосила, старих 50.000 година, џиновске коале су насељавале јужне регионе Аустралије.
Физички опис
Спољашњи изглед коале је најсличнији изгледу вомбата, али коала има дебље, раскошније крзно, много веће уши, дуже удове који су опремљени са великим, оштрим канџама прилагођеним за пењање по дрвећу. Маса варира од отприлике 14kg код већих, јужнијих мужјака, до 4kg код мањих, севернијих женки.[2] Дужина тела износи 60-85cm[2]. Коала је једна од мало врста сисара који имају отисак прстију. Заправо, отисак прстију коала је особито сличан отиску прстију човека; чак и под електронским микроскопом би било тешко разликовати ова два отиска.
Мозак коале је необично малих димензија; око 40% кранијалне шупљине је испуњено течношћу. То је једина животиња са тако смањеном величином мозга.
Генерално је тиха и мирна животиња, али мужјаци производе веома гласне оглашавајуће звукове у време сезоне парења који се могу чути са даљине од скоро једног километра. Не постоје тачне информације о животном веку коала, али се зна да коале у заточеништву живе и до 15 година; с тим да женке могу поживети и до 20, док мужјаци до 13 година.
Животни циклус
Женке стичу полну зрелост са 2 до 3 године, а мужјаци са 3 до 4 година. Ако је у здравом стању, женка коале може да на свет донесе по једно младунче сваке године за отприлике 12 година. Трудноћа траје 35 дана и веома ретко се рађају два младунца. Парење траје од децембра до марта, тј. за време лета Јужне хемисфере.
Младунче коале се рађа без длаке, слепо и глуво. Када се роди, величине зрна пасуља, допузи до стомака мајке у торбу. У торби ће провести око шест месеци хранећи се само мајчиним млеком. За то време му расту длака, очи и уши. Са 30 недеља почиње да једе полутечан облик мајчиног екскрета. Беба коала ће са мајком остати наредних шест месеци или више, држећи се за њена леђа и хранећи се меким деловима лишћа. Млади мужјаци често остану у мајчинском домету док не напуне 2 или 3 године.
Екологија и понашање
Коала скоро цео свој животни век проведе на дрвећу еукалиптуса. Као и вомбати и лењивци, и коале имају спор метаболизам за сисара (што чува енергију), спавајући и по 19 сати дневно. Ове животиње проводе 3 од 5 њихових активних сати једући, у било које доба дана, обично ноћу. Просечна коала поједе 500 грама лишћа еукалиптуса дневно, жваћући га у својим снажним вилицама претварајући га у фину кашу док га не прогута. Коале понекад једу земљу, кору дрвета и шљунак да би лакше свариле храну. Храна се вари у наредних 100 сати уз помоћ посебних микроба који живе у њиховим цревима да би се искористио сваки хранљиви молекул. Постоји више фактора који одређују којим ће лишћем, од 800 врста дрвећа еукалиптуса, коала да се храни.
Статус
Коале су се ловиле скоро до истребљења у раним годинама 20. века, углавном због крзна. Коале захтевају велике површине здравих и повезаних шумских области, прелазећи велике раздаљине између дрвећа. Непрекидни раст становништва обалних делова континента не престаје да крчи те шуме правећи места за путеве, пољопривредне и стамбене области. Остале опасности долазе од шумских и домаћих животиња, саобрађаја и зараза.
Коале настањују четири државе у Аустралији: у Квинсленду су честе и најмање забрињавајуће животињске врсте; у Новом Јужном Велсу су пописане као угрожене; у Јужној Аустралији коале су ретке; док популација коала у Викторији се сматра напредном и у великом броју.
Сисари су класа кичмењака коју карактерише способност женке да производи млеко које служи за исхрану младунаца. Постоји око 5500 врста сисара сврстаних у око 1200 родова, 152 породице и до 46 редова.
Сисари су потомци звероликих рептила - пеликосаурија који су живели на Земљи пре неких 300 милиона година. Први прави сисари појавили су се пре отприлике 210 милиона година, у доба диносауруса. Постепено су се развиле три главне групе сисара : торбари, кљунари и плацентални сисари. Од првобитно ситних ноћних (ноктуралних) животиња сисари, након великог изумирања гмизаваца крајем Мезозоика, подлежу адаптивној радијацији и данас мноштво животних форми живи у већини екосистема планете Земље.
Кљунари су ред ссиара чији се младунци рађају из јајета са меком љуском. Они се излегу после неколико дана, и сисају све док се у потпуности не развију.Као и други сисари, кљунари имају брз метаболизам, тело им је прекривено длаком и младунце хране млеком.Кљунари одражавају константну температуру тела без обзира на окружење у коме се налазе, иако се донедавно сматрало да то није тако.Кључна физиолошка разлика између кљунара и других животиња је да кљунари (Monotreme значи један отвор на грчком) имају један отвор за репродукцију, уринирање и дефактацију, као што је случај код рептила. Други сисари имају посебне отворе: вагина, уретра и анус.Монотреме легу јаја која женка снабдева храњивим састојцима.Једини живи кљунари живе у Аустралији, Новој Гвинеји и Тасманији, мада постоје фосилни докази да су некада били знатно распрострањенији.
Торбари су сисари који рађају непотпуно развијене младунце. Младунци се рађају у врло раној фази, а онда настављају да се развијају држећи се чврсто за мајчино тело. У тренутку рођења младунце је сицусно, слепо и голуздраво. Његови удови нису цак ни правилно формоирани, али оно некако ипак успева да кроз мајчино крзно допузи до брадавица. Неки торбари, укључујући кенгуре и вомбате, имају великекозне торбе око брадавица. Кенгурова торба је дубока и окренута унапред да мали кенгур не би испао. Вомбати су животиње које се укопавају у земљу, и њихове торбе су окренуте уназад да земља не би упадала у њих. Остали торбари скоро и да немају торбе. Њихови младунци се једноставно чврсто држе сисе све док не одрасту. Ако женка торбара има само једног или два младунца, она може да их носи у торби, или, као коала, на леђима. Мали торбари, као на пример опосум или бандикут, који истовремено рађају по неколико младунаца, морају да их пребаце у гнездо када постану претешки да би их носили са собом. Већина торбара (али не сви) живи само у Аустралији. Милионима година, све до доласка људи, Аустралија је била изолована од остатка света. На другим континентима, торбари су углавном губили битку за храну од плаценталних сисара (то су сисари који се рађају потпуно развијени) и тако су, са изузетком фамилије опосума у Америци, изумрли. У Аустралији нису имали супарника међу сисарима и веома су добро напредовали.
Коала (лат: Phascolarctos cinereus) је аустралијски торбарски биљојед и једини живи представник фамилије Phascolarctidae.
Три подврсте коала су описане. Према Бергмановом правилу, јединке које живе на југу где је хладнија клима су веће. Викторијанска коала (P. cinereus victor) има дуже и дебље крзно са светлијим чоколадно-браон нијансама боје на леђима и подлактицама и рашчупане беле уши. Мужјаци ових коала теже 12 kg, док су женке нешто мање, 8,5 kg. С друге стране, у тропским и суптропским пределима Квинсленда коале, латинског имена P. cinereus adustus, су мање (мужјаци теже 6.5 kg, а женке само 5 kg), светлије и имају сиву, прљаву боју крзна које је тање и краће од јужнијих коала. Трећа подврста коала је из Новог Јужног Велса (P. cinereus cinereus). Фосили коала су релативно ретки, али неки нађени у северној Аустралији су стари 20 милиона година. На основу других фосила, старих 50.000 година, џиновске коале су насељавале јужне регионе Аустралије.
Физички опис
Спољашњи изглед коале је најсличнији изгледу вомбата, али коала има дебље, раскошније крзно, много веће уши, дуже удове који су опремљени са великим, оштрим канџама прилагођеним за пењање по дрвећу. Маса варира од отприлике 14kg код већих, јужнијих мужјака, до 4kg код мањих, севернијих женки.[2] Дужина тела износи 60-85cm[2]. Коала је једна од мало врста сисара који имају отисак прстију. Заправо, отисак прстију коала је особито сличан отиску прстију човека; чак и под електронским микроскопом би било тешко разликовати ова два отиска.
Мозак коале је необично малих димензија; око 40% кранијалне шупљине је испуњено течношћу. То је једина животиња са тако смањеном величином мозга.
Генерално је тиха и мирна животиња, али мужјаци производе веома гласне оглашавајуће звукове у време сезоне парења који се могу чути са даљине од скоро једног километра. Не постоје тачне информације о животном веку коала, али се зна да коале у заточеништву живе и до 15 година; с тим да женке могу поживети и до 20, док мужјаци до 13 година.
Животни циклус
Женке стичу полну зрелост са 2 до 3 године, а мужјаци са 3 до 4 година. Ако је у здравом стању, женка коале може да на свет донесе по једно младунче сваке године за отприлике 12 година. Трудноћа траје 35 дана и веома ретко се рађају два младунца. Парење траје од децембра до марта, тј. за време лета Јужне хемисфере.
Младунче коале се рађа без длаке, слепо и глуво. Када се роди, величине зрна пасуља, допузи до стомака мајке у торбу. У торби ће провести око шест месеци хранећи се само мајчиним млеком. За то време му расту длака, очи и уши. Са 30 недеља почиње да једе полутечан облик мајчиног екскрета. Беба коала ће са мајком остати наредних шест месеци или више, држећи се за њена леђа и хранећи се меким деловима лишћа. Млади мужјаци често остану у мајчинском домету док не напуне 2 или 3 године.
Екологија и понашање
Коала скоро цео свој животни век проведе на дрвећу еукалиптуса. Као и вомбати и лењивци, и коале имају спор метаболизам за сисара (што чува енергију), спавајући и по 19 сати дневно. Ове животиње проводе 3 од 5 њихових активних сати једући, у било које доба дана, обично ноћу. Просечна коала поједе 500 грама лишћа еукалиптуса дневно, жваћући га у својим снажним вилицама претварајући га у фину кашу док га не прогута. Коале понекад једу земљу, кору дрвета и шљунак да би лакше свариле храну. Храна се вари у наредних 100 сати уз помоћ посебних микроба који живе у њиховим цревима да би се искористио сваки хранљиви молекул. Постоји више фактора који одређују којим ће лишћем, од 800 врста дрвећа еукалиптуса, коала да се храни.
Статус
Коале су се ловиле скоро до истребљења у раним годинама 20. века, углавном због крзна. Коале захтевају велике површине здравих и повезаних шумских области, прелазећи велике раздаљине између дрвећа. Непрекидни раст становништва обалних делова континента не престаје да крчи те шуме правећи места за путеве, пољопривредне и стамбене области. Остале опасности долазе од шумских и домаћих животиња, саобрађаја и зараза.
Коале настањују четири државе у Аустралији: у Квинсленду су честе и најмање забрињавајуће животињске врсте; у Новом Јужном Велсу су пописане као угрожене; у Јужној Аустралији коале су ретке; док популација коала у Викторији се сматра напредном и у великом броју.
vakica- Admin
- Broj poruka : 72
Datum upisa : 23.12.2008
Godina : 34
Lokacija : sjenica
SISARI 2.deo
vakica Čet Dec 25, 2008 1:39 am
Kengur
• Црвени кенгур (Macropus rufus) је највећи торбар на свету. У нешто мањем броју, црвени кенгури настањују суве и полусуве централне делове континента. Одрасли мужјак може бити 2 метра висок и 90 kg тежак.
• Источни сиви кенгур (Macropus giganteus) мање је познатији него црвени кенгур (изван Аустралије), али најчешће виђен јер настањује плодне области источне Аустралије. Мужјак може бити висок до 2 метра и тежити око 66 kg.
• Западни сиви кенгур (Macropus fuliginosus) је незнатно мањи од источног сивог кенгура, висине до 1.4 m и тежине од 54 kg за одраслог мужјака. Живи у јужним деловима Западне Аустралије, Јужне Аустралије близу обале и око басена реке Дарлинг.
• Aнтилопски кенгур (Macropus antilopinus) је друштвени кенгур који настањује далеке северне делове континента - травнате равнице и шумовите крајеве.
Физички опис
Кенгури имају малу главу, дугачке, велике и јаке стражње ноге прилагођене за скакање као и дугачак, мишићав реп који им служи да одрже равнотежу. Као и сви остали торбари, и кенгури имају торбу која се зове марсупијум у којој носе младунчад после порођаја.
Кенгури су једине веће животиње које примењују скакање као облик кретања. Уобичајена брзина скакутања црвеног кенгура износи око 20–25 km/h, али може да убрза и до 70 km/h на краћим раздаљинама, док на дужим успева да одржи брзину до 40 km/h. Због својих дугачких ногу, кенгур не може да хода нормално.
Просечни животни век кенгура износи 4-6 година, док је забележен рекорд од 23 године.
Исхрана
Кенгури су крупни биљоједи, хране се травом и корењем тако што је преживају. Многе врсте су ноћне животиње, обично проводећи дане излежавајући се, док ноћу и ујутру су у потрази за храном, крећући се у гомили.
Кенгури пасу траву и због те особине су им се развили специфични зуби. Секутићима приносе устима траву близу земље, док je кутњацима секу и мељу. Због тога што две стране доње вилице на којој се секутићи налазе одвојени нису спојене, кенгури имају широк ујед.
Различите врсте кенгура једу различиту врсту хране. Црвени кенгури више воле сувљу траву од сочније јер је сочнија трава тешка. Сиви кенгури, пак, се опредељују за свежије, сочније изданке траве јер су шумске животиње, супротно црвеним, који настањују пустиње.
Током сушне сезоне, сви кенгури задржавају остатке хране у њиховом дигестивном систему дужи период времена да би упили и последње остатке влаге. Међутим, сиви кенгури су склонији дехидратацији, јер немају превелику потребу да одрже воду њиховом шумском станишту.
Непријатељи
Кенгури имају мало природних непријатеља. Доласком људи у Аустралију пре најмање 50.000 година и са њима доласком пса динга пре 5.000 година, кенгури су морали да се адаптирају. Орлови са клинастим репом и остале грабљивице се често хране кенгуровом лешином. Варани и остали гуштери месождери такође представљају претњу мањим врстама кенгура.
Социјални живот и удварање
Једну групу кенгура сачињава десет или више мужјака и женки. Доминација мужјака се заснива на основу његове величине и старости. Сезона парења почине у различито време код различитих врста кенгура. Женке црвеног кенгура су спремне за парење у свако доба; сиви кенгури се паре и рађају младе између октобра и марта (летњи период јужне хемисфере); док антилопски кенгури су спремни за парење у јесен, у марту и априлу.
У току удварања, женке често одбијају ситније мужјаке. Удварање укључује "испитивање" мужјака клоаке женки. Тада оне почну да мокре, док је мужјак мирише док се не задовољи када долази до самог парења. Сексуално узбуђен мужјак прати женку која му узвраћа тако што подиже свој реп. Чешкање репова може бити саставни део предигре. Савијени реп једне или обе јединке показује да су оне спремне за парење.
Адаптације
Као и сви торбари, и кенгури се рађају током веома раног ступња развоја - после трудноће која траје од 31-36 дана. Када се роди, младунче је тешко свега 12 грама и дугачко 25 mm. Тада су само предњи удови нешто развијенији да би му омогућили да се успузи до торбе и закачи за мајчину брадавицу. Младунчад ће обично остати у торби у наредних девет месеци (180-320 дана код источног сивог кенгура) пре него што ће почети да повремено излази из ње. Мајка ће га хранити док не напуни 18 месеци.
Женка кенгура је обично трудна у непрекидности, осим на дан када рађа младо. Она има способност да замрзне развој ембриона док предходно младунче не буде довољно старо да напусти торбу. Ова појава се назива ембрионална дијапауза, и дешава се у околностима када је предео где живе кенгури сув и када су извори хране минимални. Мајка додатно може да продуктује две различите врсте млека истовремено за новорођенче и за оно старије, које је још у торби.
Занимљивости
Кенгур не може да скочи ако му је реп положен на тло.
• Кенгури лижу предње шапе да би се охладили.
• По слободним проценама, у Аустралији живи око 50 милиона кенгура.
• Научници Природњачког музеја у Питсбургу су недавно открили фосил најстаријег претка данашњих кенгура. Живео је пре 125 милиона година, али не у Аустралији, већ у Кини.
• Црвени кенгур (Macropus rufus) је највећи торбар на свету. У нешто мањем броју, црвени кенгури настањују суве и полусуве централне делове континента. Одрасли мужјак може бити 2 метра висок и 90 kg тежак.
• Источни сиви кенгур (Macropus giganteus) мање је познатији него црвени кенгур (изван Аустралије), али најчешће виђен јер настањује плодне области источне Аустралије. Мужјак може бити висок до 2 метра и тежити око 66 kg.
• Западни сиви кенгур (Macropus fuliginosus) је незнатно мањи од источног сивог кенгура, висине до 1.4 m и тежине од 54 kg за одраслог мужјака. Живи у јужним деловима Западне Аустралије, Јужне Аустралије близу обале и око басена реке Дарлинг.
• Aнтилопски кенгур (Macropus antilopinus) је друштвени кенгур који настањује далеке северне делове континента - травнате равнице и шумовите крајеве.
Физички опис
Кенгури имају малу главу, дугачке, велике и јаке стражње ноге прилагођене за скакање као и дугачак, мишићав реп који им служи да одрже равнотежу. Као и сви остали торбари, и кенгури имају торбу која се зове марсупијум у којој носе младунчад после порођаја.
Кенгури су једине веће животиње које примењују скакање као облик кретања. Уобичајена брзина скакутања црвеног кенгура износи око 20–25 km/h, али може да убрза и до 70 km/h на краћим раздаљинама, док на дужим успева да одржи брзину до 40 km/h. Због својих дугачких ногу, кенгур не може да хода нормално.
Просечни животни век кенгура износи 4-6 година, док је забележен рекорд од 23 године.
Исхрана
Кенгури су крупни биљоједи, хране се травом и корењем тако што је преживају. Многе врсте су ноћне животиње, обично проводећи дане излежавајући се, док ноћу и ујутру су у потрази за храном, крећући се у гомили.
Кенгури пасу траву и због те особине су им се развили специфични зуби. Секутићима приносе устима траву близу земље, док je кутњацима секу и мељу. Због тога што две стране доње вилице на којој се секутићи налазе одвојени нису спојене, кенгури имају широк ујед.
Различите врсте кенгура једу различиту врсту хране. Црвени кенгури више воле сувљу траву од сочније јер је сочнија трава тешка. Сиви кенгури, пак, се опредељују за свежије, сочније изданке траве јер су шумске животиње, супротно црвеним, који настањују пустиње.
Током сушне сезоне, сви кенгури задржавају остатке хране у њиховом дигестивном систему дужи период времена да би упили и последње остатке влаге. Међутим, сиви кенгури су склонији дехидратацији, јер немају превелику потребу да одрже воду њиховом шумском станишту.
Непријатељи
Кенгури имају мало природних непријатеља. Доласком људи у Аустралију пре најмање 50.000 година и са њима доласком пса динга пре 5.000 година, кенгури су морали да се адаптирају. Орлови са клинастим репом и остале грабљивице се често хране кенгуровом лешином. Варани и остали гуштери месождери такође представљају претњу мањим врстама кенгура.
Социјални живот и удварање
Једну групу кенгура сачињава десет или више мужјака и женки. Доминација мужјака се заснива на основу његове величине и старости. Сезона парења почине у различито време код различитих врста кенгура. Женке црвеног кенгура су спремне за парење у свако доба; сиви кенгури се паре и рађају младе између октобра и марта (летњи период јужне хемисфере); док антилопски кенгури су спремни за парење у јесен, у марту и априлу.
У току удварања, женке често одбијају ситније мужјаке. Удварање укључује "испитивање" мужјака клоаке женки. Тада оне почну да мокре, док је мужјак мирише док се не задовољи када долази до самог парења. Сексуално узбуђен мужјак прати женку која му узвраћа тако што подиже свој реп. Чешкање репова може бити саставни део предигре. Савијени реп једне или обе јединке показује да су оне спремне за парење.
Адаптације
Као и сви торбари, и кенгури се рађају током веома раног ступња развоја - после трудноће која траје од 31-36 дана. Када се роди, младунче је тешко свега 12 грама и дугачко 25 mm. Тада су само предњи удови нешто развијенији да би му омогућили да се успузи до торбе и закачи за мајчину брадавицу. Младунчад ће обично остати у торби у наредних девет месеци (180-320 дана код источног сивог кенгура) пре него што ће почети да повремено излази из ње. Мајка ће га хранити док не напуни 18 месеци.
Женка кенгура је обично трудна у непрекидности, осим на дан када рађа младо. Она има способност да замрзне развој ембриона док предходно младунче не буде довољно старо да напусти торбу. Ова појава се назива ембрионална дијапауза, и дешава се у околностима када је предео где живе кенгури сув и када су извори хране минимални. Мајка додатно може да продуктује две различите врсте млека истовремено за новорођенче и за оно старије, које је још у торби.
Занимљивости
Кенгур не може да скочи ако му је реп положен на тло.
• Кенгури лижу предње шапе да би се охладили.
• По слободним проценама, у Аустралији живи око 50 милиона кенгура.
• Научници Природњачког музеја у Питсбургу су недавно открили фосил најстаријег претка данашњих кенгура. Живео је пре 125 милиона година, али не у Аустралији, већ у Кини.
vakica- Admin
- Broj poruka : 72
Datum upisa : 23.12.2008
Godina : 34
Lokacija : sjenica
PTICE...i jos po nesto........
vakica Čet Dec 25, 2008 1:41 am
Ptice (Aves)
Sistematika
Klasa ptice (Aves) deli se na dve potklase:
1. potklasa: praptice ili izumrle ptice (Archaeornithes)
2. potklasa: današnje ptice (Neornithes)
Današnje ptice se, prema načinu kretanja dele na dva nadreda:
1. nadred ptice trkačice (Palaeognathae, Ratitae) sa sledećim redovima:
red kazuari - Casuariiformes
red kivi - Apterygiformes
red nojevi - Struthioniformes
red nandui - Rheiformes
red tinamui - Tinamiformes
2.nadred ptice letačice (Neognathae, Carinatae) kome pripadaju sledeći redovi i porodice:
red pingvini - Sphenisciformes (Impenes)
red gnjurci - Colymbiformes
red burnjaci - Procellariformes (Tubinares)
red kormorani - Pelecaniformes (Steganopodes)
red štakare (Ciconiformes)
porodica čaplje (Ardeidae)
porodica rode (Ciconiidae)
porodica ibisi (Ibidae)
porodica flaminzi, plamenci (Phoenicopteridae)
red plovuše Anseriformes (Lamellirosteres)
porodica plovke (Anatidae)
porodica guske (Anseridae)
porodica labudovi (Cygnidae)
red grabljivice - Falconiformes
porodica američki strvinari, kondori (Catharidae)
porodica strvinari, kragulji (Aegypiidae)
porodica orlovi (Anquillidae)
porodica jastrebovi (Accipitridae)
porodica sokolovi (Falconidae)
red kokoši - Galliformes
porodica tetrebi (Tetraonidae)
porodica prave koke (Phasianidae)
porodica ćurke (Meleagridae)
red ždralovi (Gruiformes)
red droplje (Otidiformes)
red šljuke, vivičare (Charadriiformes)
porodica šljuke (Charadriidae)
porodica galebovi (Laridae)
porodica njorke (Alcidae)
red golubovi (Columbiformes)
red kukavice (Cuculiformes)
red papagaji (Psittaciformes)
red sove (Strigiformes)
red pomrakuše - Caprimulgiformes
red kreštalice, vikačice (Coraciiformes)
porodica modrovrane (Coraciidae)
porodica vodomari (Alcedinidae)
porodica pčelarice (Meropidae)
porodica pupavci (Upididae)
porodica kljunorozi (Bucerotidae)
red apodiformes (Apodiformes)
porodica čiope, pištare (Apodidae)
porodica kolibri (Trochiliformes)
red detlići (Piciformes)
red ptice pevačice, vrapčije ptice (Passeriformes)
porodica laste (Hirundinidae)
porodica carići (Troglodytidae)
porodica vodeni kosovi (Cinclidae)
porodica drozdovi (Turdidae)
porodica grmuše (Sylviidae)
porodica muharice (Muscicapidae)
porodica svilorepe, kugare (Bombycillidae)
porodica svračci (Laniidae)
porodica kraljići (ptice) (Regulidae)
porodica puzići (ptice) (Certhiidae)
porodica brgljezi (Sittidae)
porodica senice (Paridae)
porodica pliske (Motacillidae)
porodica ševe (Alaudidae)
porodica zebe (Fringillidae)
porodica čvorci (Sturnidae)
porodica vuge (Oriolidae)
porodica vrane (Corvidae)
porodica rajske ptice, rajčice (Paradiseidae)
Obrada pojedinih vrsta:
Noj
je najveća ptica a možda i najstarija u svom rodu, naraste oko 2,75 m u visinu a u dužinu više od 2 m, a težine je oko 100 kg. Glava im je osrednje velika, vrat vrlo dugačak. Nojev kljun je prilično kratak, širok, tup. Noge su veoma razvijene, sa jakim mišićima, stopalo dugačko i jako sa dva, tri ili četiri prsta. Pri hodu korak je dug i do 1,5 m a kada trči i do 4 m. Hrani se pretežno biljem i semenjem a hvata i sitne životinje. Krila su im zakržljala, obrasla mekim perjem. Prsna kost je pljosnata, debela i čvrsta. Na prvom i drugom prstu krila postoji ostra kandža. Po dugim krilima i repu izraslo im je divno, veliko i meko perije. Čulo vida im je najrazvijenije kao i sluh. Kod mužjaka su sva mala pera na stomaku crna, dok su dugačka pera na krilima i repu sjajno bela, goli delovi vrata žarko crveni, a gole butine boje mesa. Kod ženke sitno perje je smeđesivo a samo krila i oko repacrnkasto. Sve vrste su jako bojažljive. Uglavnom žive u grupama gde postoji po jedan vođa i ostaju u miru sve dok se ne pojavi neka druga životinja ili se ne pokaže lubomora.
Jedan od poznatijih vrsta nojeva je afrički noj. Zanimljivo je da postoje farme nojeva i u Srbiji i Hrvatskoj.
Slavuj
je zajednički naziv za dve vrste evropskih ptica: Luscinia megarhynchos (mali slavuj) i Luscinia luscinia (veliki slavuj). One se ne razlikuju mnogo po veličini tela ili telesnoj masi, nego po tome što veliki slavuj ima nešto duža krila. Ove dve vrste se zato mogu po izgledu razlikovati samo ako se drže u ruci i zagleda im se perje, a za to imaju prilike samo zvanični prstenovači ptica. Pesma ove dve vrste se, međutim, dosta razlikuje.
Slavuji imaju neugledno smeđe perje (odozdo nešto svetlije nego sa gornje strane), pa ih je teško primetiti u gustišu u kome žive. Gnezdo slavuja se uglavnom nalazi na samom tlu, a mnogo ređe na niskoj vegetaciji. Sastoji se od neuredne gomile lišća i drugog biljnog materijala, a često je skriveno ispod kupina, kopriva i drugih bodljikavih biljaka. Slavujčići se iz jaja izlegu goli i slepi, ali brzo rastu i dobijaju perje, pa za par nedelja već mogu da lete.
Slavuj se hrani sitnim insektima i paucima, a ponekad i drugim beskičmenjacima. Obično se misli da slavuj peva samo noću, ali ukoliko ga ne uznemiravaju, često peva i danju. Najčešće pri tom sedi u nekom žbunu gde je skoro nevidljiv zbog neupadljivog perja.
Slavuj je "knjiški" primer ptice selice. Svi slavuji provode zimu u Africi, a kod nas dolaze u aprilu mesecu. Slavuj peva samo u proleće, a negde u junu lagano prestaje sa pesmom, pa u avgustu može da izgleda kako su već otišli na jug. Međutim, oni su tada tu, samo tihi i neprimetni.
Kolibri
(Trochiliformes) je red ptica koji ima samo jednu porodicu, Trohilidae. Kako su bliski srodnici porodicama Apodidae i Hemiprocnidae, neki ih svrstavaju u Apodiformes. Porodica kolibrija ima više od 100 rodova i oko 330 - 340 vrsta.
Izgled i građa tela
Kolibri su uglavnom vrlo male ptice. Najmanji kolibri koji je u isto vreme i najmanja ptičja vrsta uopšte, Mellisuga helenae, dugačak je, zajedno s kljunom i repnim perima, samo 6 cm. Najveća vrsta je Patagona gigas, a veliki su oko 25 cm. Većina kolibrija ima šareno perje, po pravilu s metalnim odsjajem. Grlo mužjaka je često sjajno crveno, plavo ili smaragdno zeleno.
Posebno obeležje kolibrija je kljun, koji je kod gotovo svake vrste drugačiji. Tako vrsta Ensifera ensifera ima kljun dug 10 cm, što je gotovo jednako koliko mu je dugačak ostatak tela. Suprotno tome, kljun vrste Ramphomicron microrhuncum je dug samo 5 mm. Nekim vrstama kljun je savijen na dole, nekim na gore, a zajedničko im je samo to, da je svaki prilagođen sasvim određenom tipu cveta, tako da svaka vrsta ima svoju vlastitu ekološku stanicu, čime se izbegava konkurencija među vrstama.
Jezik im je dugačak i može se ispružiti daleko iz kljuna. Na vrhu je rascepljen i ima oblik cevčice, što im omogućava da lako piju nektar iz cvetova.
Osobine [uredi]
Kolibri imaju vrlo visoku frekvenciju zamaha krilima, čak do 80 zamaha u minutu. To im omogućava let u stranu kao i unazad, a mogu i ostati u vazduhu na jednom mestu. Još jedna osobina kolibrija je i da imaju osam pari rebara, dok ih druge ptice imaju uglavnom šest. Srce im ima 400 do 500 otkucaja u minutu, a broj udaha u minutu im je do 250. Za vreme sna, drastično im se smanjuje frekvencija otkucaja srca, inače bi, zbog vrlo brzog metabolizma, uginuli od gladi.
Rasprostranjenost [uredi]
Kolibri u prirodi žive isključivo u Americi, i to sve od juga Aljaske pa do Ognjene zemlje.
Papagaji
Ara je vrsta velikog šarenog papagaja iz Novog Sveta. Oni su najveće ptice u porodici papagaja u pogledu visine i raspona krila, iako je Kakapo teži.
Njihovo prirodno stanište su šume, naročito kišne šume Meksika i Centralne i Južne Amerika.
Mali aleksandar (Psittacula Krameri) po rasprostranjenosti od svih vrsta srednjih papagaja, izuzimajući nimfu spada u teritorijalno najrasprostranjeniju vrstu papagaja. Njegova prirodna prebivailšta prostiru se kako na afričkom, tako na azijskom kontinentu, pa ih srećemo u centralnoj istoč. Africi, Egiptu, Mauricijusu, Zanzibaru, Omanu, Kuvajtu, Iraku, Iranu, Indiji, Indokini, jugoistočnoj Kini.Veličina ovih papagaja kreće se od 40-42 cm. Osnovna boja im je zelena sa svetlije zelenim grudima i karakterističnim crvenim kljunom. Mužjak se od ženke razlikuje po crveno-crnom okovratnom prstenu koji dobija tek posle dve godine starosti, kada ova vrsta papagaja i postaje polno zrela. Inače pol mladih ptica je veoma teško razlikovati jer su bukvalno identične. Genetskim radom dobijeno je puno različitih mutacija. Žuta(lutino), plava, bela(albino), siva, oliva, svetlo plava, cimetna, pa, u poslednje vreme plava sa belom glavom, bela sa plavom glavom, bela sa plavom glavom i zelenim repom su neke od mutacija koje srećemo u volijerama odgajivača.
plavi mali aleksandarMali aleksandar je najčešće čuvana vrsta iz roda Psittacula. Nije preterano zahtevan u pogledu ishrane i prednost je u prilično lakom parenju i odgajivanju mladih. U dosta dubokim dupljama dreća ženka polaže 3-5 belih jaja veličine 24x30 mm i leži na njima naredna 22 dana. Nakon šest nedelja od izleganja, mladi će napustiti gnezdo, već poprilično oformljeni i operjali, sa nešto kraćim repom, koji će vremenom dostići punu dužinu. Ostaju sa roditeljima još 4-5 nedelja učeći da jedu i stičući letačko znanje.
Penant (Platycercus elegans) je vrsta papagaja naseljava obalske predele istočne i južne Australije.
Za razliku od većine vrsta rozela koji žive u stepama, penant nastanjuje šumske predele, a intenzitet vlažnosti šuma u kojima žive,utiče na jačinu crvene boje kod ovih ptica. Postoje i dve podvrste i to Platycercus Nigresceus i Platycercus Melanoptera. Ova, prva podvrsta nastanjuje severne tropske regije i mladi ove podvrste napuštaju gnezdo potpuno crvenog perija, dok mladi Platycercus Elegans i druge podvrste imaju po napuštanju gnezda na sebi mnogo više zelenog perija, da bi tek u perodu sazrevanja dobili intenzivno crveno perije, a rubovi krila, letnih pera, repa i podbradka im postaju plave boje. Leđa su kao i kod crvene rozele krljušasto crveno-crne boje. Noge su sivo-crne, a kljun je beo sa crnim vrhom.
Veličina penanta je oko 36 cm, a razlike u polovima se ogledaju u tome što ženka ima nešto manju glavu i ima užu bazu leđa. Lobanja ženke ima karakteristično ispupčenje na viličnoj kosti. Veoma dobro podnose hladnoću što je utvrđeno posmatranjem ove vrste i na visinama od 2000 m za vreme zime kada je sve pod snegom. U prirodi osnovna hrana penanta je seme eukaliptusovog drveta i semena nekih drugih biljaka, insekati i naravno, lokalnog voća i povrća.
Ženka Penanta
Pare se u rano proleće kada ženka u dubokim dupljama drveća ili panjeva polaže 4-7 kremasto-belih jaja veličine 25x30 mm i leži na njima oko 22 dana. Mladi napuštaju gnezdo 5 nedelja nakon izleganja i ostaju uz roditelje još mesec dana kada se i osamostaljuju. Mlade ptice su zelene sa nekoliko crvenih pera na grudima i stomaku. Sazrevaju nakon 13-15 meseci. Neuhranjeni ili slabo odhranjivani mladi postaju crveni i ostaju zakržljali, dok su dobro odhranjeni mladi jaki i izlaze iz kućice zelenog perija. Neke vrste rozela u svojoj prvoj godini života dobijaju boju svojih roditelja iako njihov razvoj nije gotov sve dok ptica ne navrši 2 godine starosti. Veoma retko izvedu dva legla u jednoj godini.
Sunčani papagaj (latinski - Aratinga Solstitialis) je papagaj iz porodice Psittacidae. Ima jak, masivan kljun, goli (neoperjani) prsten oko očiju i jako, zdepasto telo. Glava je prilagođena trupu, čelo jako izraženo, a široke grudi idu lepo zaobljene preko trbuha do repa. Rep je stepenast, a završava se klinasto sa dva repa oštrog vrha. Sunčani papagaj ima mogućnost oponašanja govora.I pored velikog broja vrsta aratringi, sunčana aratinga, po koloritnisti i izraženosti boja, spada među najlepše, ali i nažalost, najređe papagaje što je posledica jako teškog dobijanja mladih u zatočeništvu, pa je i broj odgajivača ova vrste papagaja jako mali.Sunčani papagaji žive na prostoru Venecuele, Brazila i Gvajane. Dostižu veličinu od 30-35 cm, što ih svrstava u papagaje srednje veličine. Bočne strane glave i trbiha su narandžasto-crveni; predeo grla, brade i leđa su intenzivno žuti. Mala letna pera su zelena, a na krajevima žuta. Srednja letna pera su plava, oivičena zelenkastom, a velika letna pera su zelena oivičena tamno plavom bojom, kao i sam vrh pera. Rep je sa gornje strane zelen, a kraj mu je tamno plav. Donja strana repa je žućkaste i crne boje. Pera na butinama su zlatno žuta. Perije ispod krila je takođe jako žuto, ka vrhu beličasto, a krajnja pera su tmnije cimetne boje. Imaju širok beo očni prsten koji je neoperjan. Kljun je crn sa crvenkastom primesom, noge su smeđe, a nokti crni. Ženka se od mužjaka razlikuje po užem očnom prstenu i više zastupljene zelene boje u periju. Oči su sivkastosmeđe.
Razmnožavanje Pare se jedanput godišnje, posle čega ženka u duplji polaže 3-5 belih jaja veličine 22x28 mm, i leži na njima i do 30 dana. Po izleganju mladi ostaju u gnezdu još oko osam nedeelja, a po napuštanju gnezda provode uz roditelje još oko 45 dana. U tom periodu njihove boje su poprilično neodređene i razlivene, a potpun izgled dobijaju posle dve godine kada i postaju polno zreli.
Sistematika
Klasa ptice (Aves) deli se na dve potklase:
1. potklasa: praptice ili izumrle ptice (Archaeornithes)
2. potklasa: današnje ptice (Neornithes)
Današnje ptice se, prema načinu kretanja dele na dva nadreda:
1. nadred ptice trkačice (Palaeognathae, Ratitae) sa sledećim redovima:
red kazuari - Casuariiformes
red kivi - Apterygiformes
red nojevi - Struthioniformes
red nandui - Rheiformes
red tinamui - Tinamiformes
2.nadred ptice letačice (Neognathae, Carinatae) kome pripadaju sledeći redovi i porodice:
red pingvini - Sphenisciformes (Impenes)
red gnjurci - Colymbiformes
red burnjaci - Procellariformes (Tubinares)
red kormorani - Pelecaniformes (Steganopodes)
red štakare (Ciconiformes)
porodica čaplje (Ardeidae)
porodica rode (Ciconiidae)
porodica ibisi (Ibidae)
porodica flaminzi, plamenci (Phoenicopteridae)
red plovuše Anseriformes (Lamellirosteres)
porodica plovke (Anatidae)
porodica guske (Anseridae)
porodica labudovi (Cygnidae)
red grabljivice - Falconiformes
porodica američki strvinari, kondori (Catharidae)
porodica strvinari, kragulji (Aegypiidae)
porodica orlovi (Anquillidae)
porodica jastrebovi (Accipitridae)
porodica sokolovi (Falconidae)
red kokoši - Galliformes
porodica tetrebi (Tetraonidae)
porodica prave koke (Phasianidae)
porodica ćurke (Meleagridae)
red ždralovi (Gruiformes)
red droplje (Otidiformes)
red šljuke, vivičare (Charadriiformes)
porodica šljuke (Charadriidae)
porodica galebovi (Laridae)
porodica njorke (Alcidae)
red golubovi (Columbiformes)
red kukavice (Cuculiformes)
red papagaji (Psittaciformes)
red sove (Strigiformes)
red pomrakuše - Caprimulgiformes
red kreštalice, vikačice (Coraciiformes)
porodica modrovrane (Coraciidae)
porodica vodomari (Alcedinidae)
porodica pčelarice (Meropidae)
porodica pupavci (Upididae)
porodica kljunorozi (Bucerotidae)
red apodiformes (Apodiformes)
porodica čiope, pištare (Apodidae)
porodica kolibri (Trochiliformes)
red detlići (Piciformes)
red ptice pevačice, vrapčije ptice (Passeriformes)
porodica laste (Hirundinidae)
porodica carići (Troglodytidae)
porodica vodeni kosovi (Cinclidae)
porodica drozdovi (Turdidae)
porodica grmuše (Sylviidae)
porodica muharice (Muscicapidae)
porodica svilorepe, kugare (Bombycillidae)
porodica svračci (Laniidae)
porodica kraljići (ptice) (Regulidae)
porodica puzići (ptice) (Certhiidae)
porodica brgljezi (Sittidae)
porodica senice (Paridae)
porodica pliske (Motacillidae)
porodica ševe (Alaudidae)
porodica zebe (Fringillidae)
porodica čvorci (Sturnidae)
porodica vuge (Oriolidae)
porodica vrane (Corvidae)
porodica rajske ptice, rajčice (Paradiseidae)
Obrada pojedinih vrsta:
Noj
je najveća ptica a možda i najstarija u svom rodu, naraste oko 2,75 m u visinu a u dužinu više od 2 m, a težine je oko 100 kg. Glava im je osrednje velika, vrat vrlo dugačak. Nojev kljun je prilično kratak, širok, tup. Noge su veoma razvijene, sa jakim mišićima, stopalo dugačko i jako sa dva, tri ili četiri prsta. Pri hodu korak je dug i do 1,5 m a kada trči i do 4 m. Hrani se pretežno biljem i semenjem a hvata i sitne životinje. Krila su im zakržljala, obrasla mekim perjem. Prsna kost je pljosnata, debela i čvrsta. Na prvom i drugom prstu krila postoji ostra kandža. Po dugim krilima i repu izraslo im je divno, veliko i meko perije. Čulo vida im je najrazvijenije kao i sluh. Kod mužjaka su sva mala pera na stomaku crna, dok su dugačka pera na krilima i repu sjajno bela, goli delovi vrata žarko crveni, a gole butine boje mesa. Kod ženke sitno perje je smeđesivo a samo krila i oko repacrnkasto. Sve vrste su jako bojažljive. Uglavnom žive u grupama gde postoji po jedan vođa i ostaju u miru sve dok se ne pojavi neka druga životinja ili se ne pokaže lubomora.
Jedan od poznatijih vrsta nojeva je afrički noj. Zanimljivo je da postoje farme nojeva i u Srbiji i Hrvatskoj.
Slavuj
je zajednički naziv za dve vrste evropskih ptica: Luscinia megarhynchos (mali slavuj) i Luscinia luscinia (veliki slavuj). One se ne razlikuju mnogo po veličini tela ili telesnoj masi, nego po tome što veliki slavuj ima nešto duža krila. Ove dve vrste se zato mogu po izgledu razlikovati samo ako se drže u ruci i zagleda im se perje, a za to imaju prilike samo zvanični prstenovači ptica. Pesma ove dve vrste se, međutim, dosta razlikuje.
Slavuji imaju neugledno smeđe perje (odozdo nešto svetlije nego sa gornje strane), pa ih je teško primetiti u gustišu u kome žive. Gnezdo slavuja se uglavnom nalazi na samom tlu, a mnogo ređe na niskoj vegetaciji. Sastoji se od neuredne gomile lišća i drugog biljnog materijala, a često je skriveno ispod kupina, kopriva i drugih bodljikavih biljaka. Slavujčići se iz jaja izlegu goli i slepi, ali brzo rastu i dobijaju perje, pa za par nedelja već mogu da lete.
Slavuj se hrani sitnim insektima i paucima, a ponekad i drugim beskičmenjacima. Obično se misli da slavuj peva samo noću, ali ukoliko ga ne uznemiravaju, često peva i danju. Najčešće pri tom sedi u nekom žbunu gde je skoro nevidljiv zbog neupadljivog perja.
Slavuj je "knjiški" primer ptice selice. Svi slavuji provode zimu u Africi, a kod nas dolaze u aprilu mesecu. Slavuj peva samo u proleće, a negde u junu lagano prestaje sa pesmom, pa u avgustu može da izgleda kako su već otišli na jug. Međutim, oni su tada tu, samo tihi i neprimetni.
Kolibri
(Trochiliformes) je red ptica koji ima samo jednu porodicu, Trohilidae. Kako su bliski srodnici porodicama Apodidae i Hemiprocnidae, neki ih svrstavaju u Apodiformes. Porodica kolibrija ima više od 100 rodova i oko 330 - 340 vrsta.
Izgled i građa tela
Kolibri su uglavnom vrlo male ptice. Najmanji kolibri koji je u isto vreme i najmanja ptičja vrsta uopšte, Mellisuga helenae, dugačak je, zajedno s kljunom i repnim perima, samo 6 cm. Najveća vrsta je Patagona gigas, a veliki su oko 25 cm. Većina kolibrija ima šareno perje, po pravilu s metalnim odsjajem. Grlo mužjaka je često sjajno crveno, plavo ili smaragdno zeleno.
Posebno obeležje kolibrija je kljun, koji je kod gotovo svake vrste drugačiji. Tako vrsta Ensifera ensifera ima kljun dug 10 cm, što je gotovo jednako koliko mu je dugačak ostatak tela. Suprotno tome, kljun vrste Ramphomicron microrhuncum je dug samo 5 mm. Nekim vrstama kljun je savijen na dole, nekim na gore, a zajedničko im je samo to, da je svaki prilagođen sasvim određenom tipu cveta, tako da svaka vrsta ima svoju vlastitu ekološku stanicu, čime se izbegava konkurencija među vrstama.
Jezik im je dugačak i može se ispružiti daleko iz kljuna. Na vrhu je rascepljen i ima oblik cevčice, što im omogućava da lako piju nektar iz cvetova.
Osobine [uredi]
Kolibri imaju vrlo visoku frekvenciju zamaha krilima, čak do 80 zamaha u minutu. To im omogućava let u stranu kao i unazad, a mogu i ostati u vazduhu na jednom mestu. Još jedna osobina kolibrija je i da imaju osam pari rebara, dok ih druge ptice imaju uglavnom šest. Srce im ima 400 do 500 otkucaja u minutu, a broj udaha u minutu im je do 250. Za vreme sna, drastično im se smanjuje frekvencija otkucaja srca, inače bi, zbog vrlo brzog metabolizma, uginuli od gladi.
Rasprostranjenost [uredi]
Kolibri u prirodi žive isključivo u Americi, i to sve od juga Aljaske pa do Ognjene zemlje.
Papagaji
Ara je vrsta velikog šarenog papagaja iz Novog Sveta. Oni su najveće ptice u porodici papagaja u pogledu visine i raspona krila, iako je Kakapo teži.
Njihovo prirodno stanište su šume, naročito kišne šume Meksika i Centralne i Južne Amerika.
Mali aleksandar (Psittacula Krameri) po rasprostranjenosti od svih vrsta srednjih papagaja, izuzimajući nimfu spada u teritorijalno najrasprostranjeniju vrstu papagaja. Njegova prirodna prebivailšta prostiru se kako na afričkom, tako na azijskom kontinentu, pa ih srećemo u centralnoj istoč. Africi, Egiptu, Mauricijusu, Zanzibaru, Omanu, Kuvajtu, Iraku, Iranu, Indiji, Indokini, jugoistočnoj Kini.Veličina ovih papagaja kreće se od 40-42 cm. Osnovna boja im je zelena sa svetlije zelenim grudima i karakterističnim crvenim kljunom. Mužjak se od ženke razlikuje po crveno-crnom okovratnom prstenu koji dobija tek posle dve godine starosti, kada ova vrsta papagaja i postaje polno zrela. Inače pol mladih ptica je veoma teško razlikovati jer su bukvalno identične. Genetskim radom dobijeno je puno različitih mutacija. Žuta(lutino), plava, bela(albino), siva, oliva, svetlo plava, cimetna, pa, u poslednje vreme plava sa belom glavom, bela sa plavom glavom, bela sa plavom glavom i zelenim repom su neke od mutacija koje srećemo u volijerama odgajivača.
plavi mali aleksandarMali aleksandar je najčešće čuvana vrsta iz roda Psittacula. Nije preterano zahtevan u pogledu ishrane i prednost je u prilično lakom parenju i odgajivanju mladih. U dosta dubokim dupljama dreća ženka polaže 3-5 belih jaja veličine 24x30 mm i leži na njima naredna 22 dana. Nakon šest nedelja od izleganja, mladi će napustiti gnezdo, već poprilično oformljeni i operjali, sa nešto kraćim repom, koji će vremenom dostići punu dužinu. Ostaju sa roditeljima još 4-5 nedelja učeći da jedu i stičući letačko znanje.
Penant (Platycercus elegans) je vrsta papagaja naseljava obalske predele istočne i južne Australije.
Za razliku od većine vrsta rozela koji žive u stepama, penant nastanjuje šumske predele, a intenzitet vlažnosti šuma u kojima žive,utiče na jačinu crvene boje kod ovih ptica. Postoje i dve podvrste i to Platycercus Nigresceus i Platycercus Melanoptera. Ova, prva podvrsta nastanjuje severne tropske regije i mladi ove podvrste napuštaju gnezdo potpuno crvenog perija, dok mladi Platycercus Elegans i druge podvrste imaju po napuštanju gnezda na sebi mnogo više zelenog perija, da bi tek u perodu sazrevanja dobili intenzivno crveno perije, a rubovi krila, letnih pera, repa i podbradka im postaju plave boje. Leđa su kao i kod crvene rozele krljušasto crveno-crne boje. Noge su sivo-crne, a kljun je beo sa crnim vrhom.
Veličina penanta je oko 36 cm, a razlike u polovima se ogledaju u tome što ženka ima nešto manju glavu i ima užu bazu leđa. Lobanja ženke ima karakteristično ispupčenje na viličnoj kosti. Veoma dobro podnose hladnoću što je utvrđeno posmatranjem ove vrste i na visinama od 2000 m za vreme zime kada je sve pod snegom. U prirodi osnovna hrana penanta je seme eukaliptusovog drveta i semena nekih drugih biljaka, insekati i naravno, lokalnog voća i povrća.
Ženka Penanta
Pare se u rano proleće kada ženka u dubokim dupljama drveća ili panjeva polaže 4-7 kremasto-belih jaja veličine 25x30 mm i leži na njima oko 22 dana. Mladi napuštaju gnezdo 5 nedelja nakon izleganja i ostaju uz roditelje još mesec dana kada se i osamostaljuju. Mlade ptice su zelene sa nekoliko crvenih pera na grudima i stomaku. Sazrevaju nakon 13-15 meseci. Neuhranjeni ili slabo odhranjivani mladi postaju crveni i ostaju zakržljali, dok su dobro odhranjeni mladi jaki i izlaze iz kućice zelenog perija. Neke vrste rozela u svojoj prvoj godini života dobijaju boju svojih roditelja iako njihov razvoj nije gotov sve dok ptica ne navrši 2 godine starosti. Veoma retko izvedu dva legla u jednoj godini.
Sunčani papagaj (latinski - Aratinga Solstitialis) je papagaj iz porodice Psittacidae. Ima jak, masivan kljun, goli (neoperjani) prsten oko očiju i jako, zdepasto telo. Glava je prilagođena trupu, čelo jako izraženo, a široke grudi idu lepo zaobljene preko trbuha do repa. Rep je stepenast, a završava se klinasto sa dva repa oštrog vrha. Sunčani papagaj ima mogućnost oponašanja govora.I pored velikog broja vrsta aratringi, sunčana aratinga, po koloritnisti i izraženosti boja, spada među najlepše, ali i nažalost, najređe papagaje što je posledica jako teškog dobijanja mladih u zatočeništvu, pa je i broj odgajivača ova vrste papagaja jako mali.Sunčani papagaji žive na prostoru Venecuele, Brazila i Gvajane. Dostižu veličinu od 30-35 cm, što ih svrstava u papagaje srednje veličine. Bočne strane glave i trbiha su narandžasto-crveni; predeo grla, brade i leđa su intenzivno žuti. Mala letna pera su zelena, a na krajevima žuta. Srednja letna pera su plava, oivičena zelenkastom, a velika letna pera su zelena oivičena tamno plavom bojom, kao i sam vrh pera. Rep je sa gornje strane zelen, a kraj mu je tamno plav. Donja strana repa je žućkaste i crne boje. Pera na butinama su zlatno žuta. Perije ispod krila je takođe jako žuto, ka vrhu beličasto, a krajnja pera su tmnije cimetne boje. Imaju širok beo očni prsten koji je neoperjan. Kljun je crn sa crvenkastom primesom, noge su smeđe, a nokti crni. Ženka se od mužjaka razlikuje po užem očnom prstenu i više zastupljene zelene boje u periju. Oči su sivkastosmeđe.
Razmnožavanje Pare se jedanput godišnje, posle čega ženka u duplji polaže 3-5 belih jaja veličine 22x28 mm, i leži na njima i do 30 dana. Po izleganju mladi ostaju u gnezdu još oko osam nedeelja, a po napuštanju gnezda provode uz roditelje još oko 45 dana. U tom periodu njihove boje su poprilično neodređene i razlivene, a potpun izgled dobijaju posle dve godine kada i postaju polno zreli.
vakica- Admin
- Broj poruka : 72
Datum upisa : 23.12.2008
Godina : 34
Lokacija : sjenica
Krokodili-mene je na ovo ocijenila! :)
vakica Čet Dec 25, 2008 1:41 am
Krokodili (Crocodilia)
su red tropskih grabljivaca. Uz ptice, to su jedini do danas preživeli "potomci" velike grupe gmizavaca, Archosaura. Prema tome, njihovi i danas živeći najbliži srodnici su ptice. Njihovo je srodstvo dokazivo čitavim nizom osobina, ali pre svega građom sistema krvotoka. Zbog koštanog oklopa, krokodile nazivaju i oklopljenim gušterima.
Svi danas živeći krokodili žive u rekama i jezerima tropskih oblasti i suptropskog područja, jedino Crocodylus porosus može da živi i u moru a često se pojavljuje uz obale različitih ostrva. Kao prilagođavanje životnoj okolini, ove životinje jako dobro plivaju i prikrivaju se u vodi tako, da miruju uronjeni u vodu pri čemu iz vode izviruju jedino oči i nosnice.
Glava
Lobanja im je izdužena, a oči su tokom evolucije pomerene visoko prema vrhu lobanje. Na očima imaju tri kapka, gornji, donji i migavicu. Nosnice, smeštene na vrhu gubice povezane su sistemom kanala sa dušnikom, tako da mogu da dišu i punih usta, a kad su pod vodom, mogu ih, kao i ušni otvor, hermetički zatvoriti. Većina krokodila ima relativno široku gubicu koja omogućuje raznovrsnu ishranu. Jedino neke vrste gavijala koje se hrane pretežno ribom imaju izrazito usku i izduženu gubicu.
Lobanja krokodila je kompaktna. Njen jedini pokretni deo je donja čeljust. Na gornjoj strani gubice i zadnjem delu glave su kosti lobanje srasle sa kožom koja je neposredno iznad njih, između kože i kostiju postoji poseban sloj, "Crusta calcarea".
Čunjasti zubi imaju samo jedan vrh i tekodontni su, smešteni su u udubljenjima gornje i donje čeljusti. Zavsino od vrste, broj, oblik i dužina zuba variraju. Kad imaju zatvorenu gubicu, kod aligatora su zubi donje čeljusti smešteni unutar reda zuba gornje čeljusti, dok kod pravih krokodila četvrti zub donje čeljusti ulazi u udubljenje u gornjoj čeljusti i spolja je vidljiv. Krokodili redovno menjaju zube, pri čemu se "zubi za zamenu" razvijaju u šupljinama "aktivnih zuba". Svaki zub se zameni u roku od dve godine, pri čemu se prednji menjaju češće od zadnjih.
Oklop
Krokodili su ime "oklopljeni gušteri" dobili po svom ljuskastom oklopu koji je, naročito na leđima, ojačan koštanim pločama. Pri tome se završni sloj kože, epiderm, sastoji od različitog broja slojeva kolagenskih vlakana. U najranijim razdobljima života životinje ona ima dva do tri takva sloja, a tokom života se pod njih slažu novi, tako da kod jednog odraslog američkog aligatora mogu biti i do 24 takva sloja jedan ispod drugog. Krokodili ne menjaju "košuljice" kao neki drugi reptili. Spoljni sloj se obnavlja samo jednostavnim trošenjem ribanjem.
Rožnate leđne ljuske sastoje se od crepasto složenih rožnatih pločica koje se nazivaju leđni štit. Ispod tog štita smeštene su koštane ploče, čiji broj variira zavisno od vrste od četiri do deset takvih ploča, uvek složenih uzdužno. I na vratu životinje su ispod rožnatih ljuski ovakve pločice smeštene koštane pločice i pri tome stvaraju uzorak tipičan za pojedinu vrstu. I trbuh životinje prekriven je takvim štitom, no gotovo kod ni jedne vrste taj štit nije podložen koštanim pločicama. Leđne i trbušne rožnate ljuske tvore na repu prstenove koji od korena repa imaju dva reda ljuskavih zubaca, koji se prema kraju približavaju i pred kraj repa prelaze u jedan red tih zubaca. Ova zaštita je snažnije razvijena što je vrsta manja. S veličinom vrste zaštita je slabija, jer je životinja zaštićena već svojom veličinom.
Osobine
Građa tela kao i fiziologija današnjih krokodila je izrazito prilagođena životu u vodi. Tu spada vodoravno spljošteno telo s uglavnom isto spljoštenom gubicom, dok im je rep spljošten postrance, a krokodili ga koriste uglavnom kao kormilo. Zavisno od vrste, telo im može biti dugo od 1,20 pa do 7 m, a nađeni su fosili dugi i do 12 metara. Krokodili rastu celog života.
Krokodili (Crocodilia)
|-- Gavijali (Gavialidae)
|-- Brevirostres
|-- Pravi krokodili (Crocodylidae)
| |-- Sundski gavijal (Tomistoma schlegeli)
| |-- Crocodylinae
| |-- [[Osteolaemus tetraspis]]
| |-- Crocodylus
|-- Aligatori (Alligatoridae)
|-- Pravi aligatori (Alligatorinae)
|-- Kajmani (Caimaninae)
|--[[Palaeosuchus]]
'--N. N.
|-- Pravi kajmani (Caiman)
'-- [[Melanosuchus niger]]
Krokodil Kajmam
Uobičajena imena: Common caiman, Spectacled caiman, Tinga, Baba, Babilla, Babiche, Cachirré, Caiman Blanco, Caiman de Brasil, Cascarudo, Jacaretinga, Lagarto, Lagarto Blanco, Yacaré Blanco Poreklo imena: Caiman je Španski termin za „aligator“ ili za bilo kojeg pripadnika krokodilske vrste Crocodilus znači krokodil na latinskom “Spectacled"se odnosi na unutrašnji okrugli koštani most (izmedju očiju)koji da je utisak sočivnog izgleda. Podvrste:
C. c. apaporiensis (Rio Apaporis Caiman)
C. c. crocodilus – pronadjen u Kolombiji, Peruu, delovima Amazona (Brazil) C. c. fuscus (Brown Caiman) - populacija u Meksiku moguće C. c. chiapasius C. c. yacare (Yacare Caiman) – danas opšteprihvaćen kao vrsta (C. yacare)
Lokacije: Brazil, Kolumbija, Kosta Rika, Ekvador, El Salvador, Guajana, Francuska Gvajana, Gvatemala, Honduras, Meksiko, Nikaragva, Panama, Peru, Porto Riko*, Surinam, Trinidad i Tobago, Venecuela
Prebivališta: Izuzetno prilagodljiva vrsta nadjena u skoro svim tipovima niskih, močvarnih i rečnih staništa.Iako uglavnom rado biraju područja stajaće vode. Široka Panatal vlažna ravnica pruža savršeno stanište za kajmane tokom kišnih sezona.Caiman crocodilus ima najveću rasproširenost u Alligatoridae familiji.Može da podnese dobar nivo saliniteta. Ako uslovi života postanu grubi može da se povuče u blato i prespava dok se novi uslovi ne pojave.
Izgled: Krokodili su relativno od male do srednje veličine.Muški primerci uglavnom dostižu dužine od 2 do 2.5 metra, primerci preko 3 metra su prijavljeni ali su izuzetno retki. Ženski primerci su manji, dostižu maksimalnu veličinu do 1.4 metra, retki primerci mogu dostići veličinu do 2 metra.Uobičajeno ime nastaje iz koštanog oble naslage koja se nalazi izmedju očiju koji spaja obrve tako da nalikuje na naočare.Trouglasta naslaga je prisutna na teško okoštanim obrvama, nejasno podseća na dinosaurusa klase Allosaurus. Mladunci su žute boje sa crnim tačkama i prugamana telu i repu.Kako sazrevaju gube ovu žutu boju, a oznake postaju manje primetne.Odrasli primerci su maslinasto zeleni.Ove vrste, verovatno sa nekoliko drugih vrsta (uključujući A. mississippiensis) su pokazale ograničenu sposobnost menjanja boje zbog promena u distribuciji crnog pigmenta u melanofornim ćelijama.Različite podvrste variraju u boji, veličini i obliku lobanje. Zubni podaci: 5 prednjih zuba; 13-14 gornja vilica; 18-20 donja vilica Ukupan broj zuba : 72-78
Ishrana: Mladunci se hrane uglavnom sa rečnim beskičmenjacima ( insekti, rakovi, puževi).Kako rastu razni kičmenjaci ulaze u veći procenat ishrane, uključujući ribe, vodozemce,reptile i vodene ptice.Starije životinje su sposobne za lov na velike sisare. Posmatranja su pokazala da kako uslovi postaju suvlji kajmani se prestaju hraniti.Kanibalizam je primećen kod takvih uslova.Ekološki značaj kod ove vrste je demonstriran kroz hranljivu reciklažu, nitrogeni otpad ponovo ulazi u eko-sistem na korist drugih biljaka i životinja.U oblastima gde se smanjio broj pripadnika ove vrste, populacija ribe se takodje smanjila.Takodje se ova vrsta pokazala uspešna u kontroli broja pirana.Iako je bilo izjavljeno, sa malo dokaza da podrži ovu teoriju, C. yacare zaista demonstrira ovu posebnu prehrambenu osobinu.U stvarnosti vrlo je verovatno da je C. crocodilus grabljivac, sudeći po njegovom ekološkom uspehu.
Razmnožavanje: Ženke postaju seksualno sposobne na dužini od 1.2m što može biti izmedju 4 i 7 godina zavisno od populacije.Mužjaci sazrevaju na većim veličinama nego ženke, ali u sličnoj starosti (1.4 m i 4 to 7 godina). Socijani status utiče nivo rasta i spremnost na razmnožavanje.Manje dominantne životinje rastu sporije zbog stresa i često nemaju iste šanse za parenje kao i ostali pripadnici.Gnezda mogu biti deljena od strane ženki, to je strategija koja pomaže pri očuvanju mladunaca od ostalih životinja.Ženke će da ostanu pri gnezdu u pokučaju da odvrate grabljivice.Kada se mladunci izlegu nakon perioda oko 90 dana ,obično se može naći obilje hrane u obliku beskičmenjaka, zbog preciznog roka izleganja.Mladunci će ostati u grupama blizu ženke i pratiće je okolo čak i u slučajevima prelaza preko velikih bazena.Jedna ženka može da preuzme majčinske obaveze za višestruke grupe mladunaca od različitih roditelja.Tokom ovog vremena, socijalna hijerarhija je ustanovljena medju mladuncima.Razmnožavanje: Ženke postaju seksualno sposobne na dužini od 1.2m što može biti izmedju 4 i 7 godina zavisno od populacije.Mužjaci sazrevaju na većim veličinama nego ženke, ali u sličnoj starosti (1.4 m i 4 to 7 godina). Socijani status utiče nivo rasta i spremnost na razmnožavanje.Manje dominantne životinje rastu sporije zbog stresa i često nemaju iste šanse za parenje kao i ostali pripadnici.Gnezda mogu biti deljena od strane ženki, to je strategija koja pomaže pri očuvanju mladunaca od ostalih životinja.Ženke će da ostanu pri gnezdu u pokučaju da odvrate grabljivice.Kada se mladunci izlegu nakon perioda oko 90 dana ,obično se može naći obilje hrane u obliku beskičmenjaka, zbog preciznog roka izleganja.Mladunci će ostati u grupama blizu ženke i pratiće je okolo čak i u slučajevima prelaza preko velikih bazena.Jedna ženka može da preuzme majčinske obaveze za višestruke grupe mladunaca od različitih roditelja.Tokom ovog vremena, socijalna hijerarhija je ustanovljena medju mladuncima.
su red tropskih grabljivaca. Uz ptice, to su jedini do danas preživeli "potomci" velike grupe gmizavaca, Archosaura. Prema tome, njihovi i danas živeći najbliži srodnici su ptice. Njihovo je srodstvo dokazivo čitavim nizom osobina, ali pre svega građom sistema krvotoka. Zbog koštanog oklopa, krokodile nazivaju i oklopljenim gušterima.
Svi danas živeći krokodili žive u rekama i jezerima tropskih oblasti i suptropskog područja, jedino Crocodylus porosus može da živi i u moru a često se pojavljuje uz obale različitih ostrva. Kao prilagođavanje životnoj okolini, ove životinje jako dobro plivaju i prikrivaju se u vodi tako, da miruju uronjeni u vodu pri čemu iz vode izviruju jedino oči i nosnice.
Glava
Lobanja im je izdužena, a oči su tokom evolucije pomerene visoko prema vrhu lobanje. Na očima imaju tri kapka, gornji, donji i migavicu. Nosnice, smeštene na vrhu gubice povezane su sistemom kanala sa dušnikom, tako da mogu da dišu i punih usta, a kad su pod vodom, mogu ih, kao i ušni otvor, hermetički zatvoriti. Većina krokodila ima relativno široku gubicu koja omogućuje raznovrsnu ishranu. Jedino neke vrste gavijala koje se hrane pretežno ribom imaju izrazito usku i izduženu gubicu.
Lobanja krokodila je kompaktna. Njen jedini pokretni deo je donja čeljust. Na gornjoj strani gubice i zadnjem delu glave su kosti lobanje srasle sa kožom koja je neposredno iznad njih, između kože i kostiju postoji poseban sloj, "Crusta calcarea".
Čunjasti zubi imaju samo jedan vrh i tekodontni su, smešteni su u udubljenjima gornje i donje čeljusti. Zavsino od vrste, broj, oblik i dužina zuba variraju. Kad imaju zatvorenu gubicu, kod aligatora su zubi donje čeljusti smešteni unutar reda zuba gornje čeljusti, dok kod pravih krokodila četvrti zub donje čeljusti ulazi u udubljenje u gornjoj čeljusti i spolja je vidljiv. Krokodili redovno menjaju zube, pri čemu se "zubi za zamenu" razvijaju u šupljinama "aktivnih zuba". Svaki zub se zameni u roku od dve godine, pri čemu se prednji menjaju češće od zadnjih.
Oklop
Krokodili su ime "oklopljeni gušteri" dobili po svom ljuskastom oklopu koji je, naročito na leđima, ojačan koštanim pločama. Pri tome se završni sloj kože, epiderm, sastoji od različitog broja slojeva kolagenskih vlakana. U najranijim razdobljima života životinje ona ima dva do tri takva sloja, a tokom života se pod njih slažu novi, tako da kod jednog odraslog američkog aligatora mogu biti i do 24 takva sloja jedan ispod drugog. Krokodili ne menjaju "košuljice" kao neki drugi reptili. Spoljni sloj se obnavlja samo jednostavnim trošenjem ribanjem.
Rožnate leđne ljuske sastoje se od crepasto složenih rožnatih pločica koje se nazivaju leđni štit. Ispod tog štita smeštene su koštane ploče, čiji broj variira zavisno od vrste od četiri do deset takvih ploča, uvek složenih uzdužno. I na vratu životinje su ispod rožnatih ljuski ovakve pločice smeštene koštane pločice i pri tome stvaraju uzorak tipičan za pojedinu vrstu. I trbuh životinje prekriven je takvim štitom, no gotovo kod ni jedne vrste taj štit nije podložen koštanim pločicama. Leđne i trbušne rožnate ljuske tvore na repu prstenove koji od korena repa imaju dva reda ljuskavih zubaca, koji se prema kraju približavaju i pred kraj repa prelaze u jedan red tih zubaca. Ova zaštita je snažnije razvijena što je vrsta manja. S veličinom vrste zaštita je slabija, jer je životinja zaštićena već svojom veličinom.
Osobine
Građa tela kao i fiziologija današnjih krokodila je izrazito prilagođena životu u vodi. Tu spada vodoravno spljošteno telo s uglavnom isto spljoštenom gubicom, dok im je rep spljošten postrance, a krokodili ga koriste uglavnom kao kormilo. Zavisno od vrste, telo im može biti dugo od 1,20 pa do 7 m, a nađeni su fosili dugi i do 12 metara. Krokodili rastu celog života.
Krokodili (Crocodilia)
|-- Gavijali (Gavialidae)
|-- Brevirostres
|-- Pravi krokodili (Crocodylidae)
| |-- Sundski gavijal (Tomistoma schlegeli)
| |-- Crocodylinae
| |-- [[Osteolaemus tetraspis]]
| |-- Crocodylus
|-- Aligatori (Alligatoridae)
|-- Pravi aligatori (Alligatorinae)
|-- Kajmani (Caimaninae)
|--[[Palaeosuchus]]
'--N. N.
|-- Pravi kajmani (Caiman)
'-- [[Melanosuchus niger]]
Krokodil Kajmam
Uobičajena imena: Common caiman, Spectacled caiman, Tinga, Baba, Babilla, Babiche, Cachirré, Caiman Blanco, Caiman de Brasil, Cascarudo, Jacaretinga, Lagarto, Lagarto Blanco, Yacaré Blanco Poreklo imena: Caiman je Španski termin za „aligator“ ili za bilo kojeg pripadnika krokodilske vrste Crocodilus znači krokodil na latinskom “Spectacled"se odnosi na unutrašnji okrugli koštani most (izmedju očiju)koji da je utisak sočivnog izgleda. Podvrste:
C. c. apaporiensis (Rio Apaporis Caiman)
C. c. crocodilus – pronadjen u Kolombiji, Peruu, delovima Amazona (Brazil) C. c. fuscus (Brown Caiman) - populacija u Meksiku moguće C. c. chiapasius C. c. yacare (Yacare Caiman) – danas opšteprihvaćen kao vrsta (C. yacare)
Lokacije: Brazil, Kolumbija, Kosta Rika, Ekvador, El Salvador, Guajana, Francuska Gvajana, Gvatemala, Honduras, Meksiko, Nikaragva, Panama, Peru, Porto Riko*, Surinam, Trinidad i Tobago, Venecuela
Prebivališta: Izuzetno prilagodljiva vrsta nadjena u skoro svim tipovima niskih, močvarnih i rečnih staništa.Iako uglavnom rado biraju područja stajaće vode. Široka Panatal vlažna ravnica pruža savršeno stanište za kajmane tokom kišnih sezona.Caiman crocodilus ima najveću rasproširenost u Alligatoridae familiji.Može da podnese dobar nivo saliniteta. Ako uslovi života postanu grubi može da se povuče u blato i prespava dok se novi uslovi ne pojave.
Izgled: Krokodili su relativno od male do srednje veličine.Muški primerci uglavnom dostižu dužine od 2 do 2.5 metra, primerci preko 3 metra su prijavljeni ali su izuzetno retki. Ženski primerci su manji, dostižu maksimalnu veličinu do 1.4 metra, retki primerci mogu dostići veličinu do 2 metra.Uobičajeno ime nastaje iz koštanog oble naslage koja se nalazi izmedju očiju koji spaja obrve tako da nalikuje na naočare.Trouglasta naslaga je prisutna na teško okoštanim obrvama, nejasno podseća na dinosaurusa klase Allosaurus. Mladunci su žute boje sa crnim tačkama i prugamana telu i repu.Kako sazrevaju gube ovu žutu boju, a oznake postaju manje primetne.Odrasli primerci su maslinasto zeleni.Ove vrste, verovatno sa nekoliko drugih vrsta (uključujući A. mississippiensis) su pokazale ograničenu sposobnost menjanja boje zbog promena u distribuciji crnog pigmenta u melanofornim ćelijama.Različite podvrste variraju u boji, veličini i obliku lobanje. Zubni podaci: 5 prednjih zuba; 13-14 gornja vilica; 18-20 donja vilica Ukupan broj zuba : 72-78
Ishrana: Mladunci se hrane uglavnom sa rečnim beskičmenjacima ( insekti, rakovi, puževi).Kako rastu razni kičmenjaci ulaze u veći procenat ishrane, uključujući ribe, vodozemce,reptile i vodene ptice.Starije životinje su sposobne za lov na velike sisare. Posmatranja su pokazala da kako uslovi postaju suvlji kajmani se prestaju hraniti.Kanibalizam je primećen kod takvih uslova.Ekološki značaj kod ove vrste je demonstriran kroz hranljivu reciklažu, nitrogeni otpad ponovo ulazi u eko-sistem na korist drugih biljaka i životinja.U oblastima gde se smanjio broj pripadnika ove vrste, populacija ribe se takodje smanjila.Takodje se ova vrsta pokazala uspešna u kontroli broja pirana.Iako je bilo izjavljeno, sa malo dokaza da podrži ovu teoriju, C. yacare zaista demonstrira ovu posebnu prehrambenu osobinu.U stvarnosti vrlo je verovatno da je C. crocodilus grabljivac, sudeći po njegovom ekološkom uspehu.
Razmnožavanje: Ženke postaju seksualno sposobne na dužini od 1.2m što može biti izmedju 4 i 7 godina zavisno od populacije.Mužjaci sazrevaju na većim veličinama nego ženke, ali u sličnoj starosti (1.4 m i 4 to 7 godina). Socijani status utiče nivo rasta i spremnost na razmnožavanje.Manje dominantne životinje rastu sporije zbog stresa i često nemaju iste šanse za parenje kao i ostali pripadnici.Gnezda mogu biti deljena od strane ženki, to je strategija koja pomaže pri očuvanju mladunaca od ostalih životinja.Ženke će da ostanu pri gnezdu u pokučaju da odvrate grabljivice.Kada se mladunci izlegu nakon perioda oko 90 dana ,obično se može naći obilje hrane u obliku beskičmenjaka, zbog preciznog roka izleganja.Mladunci će ostati u grupama blizu ženke i pratiće je okolo čak i u slučajevima prelaza preko velikih bazena.Jedna ženka može da preuzme majčinske obaveze za višestruke grupe mladunaca od različitih roditelja.Tokom ovog vremena, socijalna hijerarhija je ustanovljena medju mladuncima.Razmnožavanje: Ženke postaju seksualno sposobne na dužini od 1.2m što može biti izmedju 4 i 7 godina zavisno od populacije.Mužjaci sazrevaju na većim veličinama nego ženke, ali u sličnoj starosti (1.4 m i 4 to 7 godina). Socijani status utiče nivo rasta i spremnost na razmnožavanje.Manje dominantne životinje rastu sporije zbog stresa i često nemaju iste šanse za parenje kao i ostali pripadnici.Gnezda mogu biti deljena od strane ženki, to je strategija koja pomaže pri očuvanju mladunaca od ostalih životinja.Ženke će da ostanu pri gnezdu u pokučaju da odvrate grabljivice.Kada se mladunci izlegu nakon perioda oko 90 dana ,obično se može naći obilje hrane u obliku beskičmenjaka, zbog preciznog roka izleganja.Mladunci će ostati u grupama blizu ženke i pratiće je okolo čak i u slučajevima prelaza preko velikih bazena.Jedna ženka može da preuzme majčinske obaveze za višestruke grupe mladunaca od različitih roditelja.Tokom ovog vremena, socijalna hijerarhija je ustanovljena medju mladuncima.
vakica- Admin
- Broj poruka : 72
Datum upisa : 23.12.2008
Godina : 34
Lokacija : sjenica
Mravi,Termiti,Mis,veverica,bubojedi....
vakica Čet Dec 25, 2008 1:43 am
Мрави (Formicidae) су породица инсеката из реда опнокрилаца (ред Hymenoptera). Мрави су друштвене животиње. У друштву постоје краљица, мужјаци, радилице и војници. Крила постоје само код краљице и мужјака. После парења мужјак угине, а краљица одгризе своја крила и затим полаже јаја. У једном друштву живи око милион јединки.
Термити (Isoptera) су ред инсеката. Иако се сматра да термити немају крила, имају их, али после расмножавања сами себи одгризу крила.
Миш је сисар који припада једној од многих врста малих глодара у роду мишева из породице Muridae.
Вероватно најпознатија врста мишева је кућни миш (Mus musculus), који се налази у скоро свим државама света, где живи заједно с људима у њиховим домовима. Ови мишеви се користе у лабораторијама као експерименталне животиње, али су веома популарни и као кућни љубимци.
У овај род спада и (Mus musculus hortulanus Nordman) степски миш.
Веверица (од речи "ветари се") је род глодара из породице Sciuridae. Дуго се задржавају на дрвећу па су им удови прилагођени пењању. Веверице планинских крајева су редовно тамније црвенкасто смеђе боје, а неким ја лети крзно тамно попут угља, а зими сиво. На усправним ушима имају праменчић длака. Реп им је дуг и китњаст, служи као кормило при скакању и пењању. Веверице су живахне дневне животињице доброг слуха, вида и њуха. Праве гнезда и склоништа у која сакупљају храну за непогодно време.
Распрострањене су по целој Земљи, осим Аустралије и Мадагаскара. Веверице се хране семенкама, плодовима, гусеницама, птицама и њиховим јајима, а глођу и кору дрвећа, па могу бити и штетне. Женка се коти лети два пута и окоти од 3 до 7 младих.
Бубоједи (Insectivora) су ред малих сисара у коју спадају јежеви, кртице и ровчице. Многи бубоједи су ноћне животиње, које ноћу излазе из својих скровишта ради хране. Имају дугачке њушке и врло оштро чуло мириса помоћу кога налазе свој плен, као на пример жабе. Неки бубоједи се хране и бораве на површини земље, а неки, нарочито кртице, живе у подземним рупама.
Термити (Isoptera) су ред инсеката. Иако се сматра да термити немају крила, имају их, али после расмножавања сами себи одгризу крила.
Миш је сисар који припада једној од многих врста малих глодара у роду мишева из породице Muridae.
Вероватно најпознатија врста мишева је кућни миш (Mus musculus), који се налази у скоро свим државама света, где живи заједно с људима у њиховим домовима. Ови мишеви се користе у лабораторијама као експерименталне животиње, али су веома популарни и као кућни љубимци.
У овај род спада и (Mus musculus hortulanus Nordman) степски миш.
Веверица (од речи "ветари се") је род глодара из породице Sciuridae. Дуго се задржавају на дрвећу па су им удови прилагођени пењању. Веверице планинских крајева су редовно тамније црвенкасто смеђе боје, а неким ја лети крзно тамно попут угља, а зими сиво. На усправним ушима имају праменчић длака. Реп им је дуг и китњаст, служи као кормило при скакању и пењању. Веверице су живахне дневне животињице доброг слуха, вида и њуха. Праве гнезда и склоништа у која сакупљају храну за непогодно време.
Распрострањене су по целој Земљи, осим Аустралије и Мадагаскара. Веверице се хране семенкама, плодовима, гусеницама, птицама и њиховим јајима, а глођу и кору дрвећа, па могу бити и штетне. Женка се коти лети два пута и окоти од 3 до 7 младих.
Бубоједи (Insectivora) су ред малих сисара у коју спадају јежеви, кртице и ровчице. Многи бубоједи су ноћне животиње, које ноћу излазе из својих скровишта ради хране. Имају дугачке њушке и врло оштро чуло мириса помоћу кога налазе свој плен, као на пример жабе. Неки бубоједи се хране и бораве на површини земље, а неки, нарочито кртице, живе у подземним рупама.
vakica- Admin
- Broj poruka : 72
Datum upisa : 23.12.2008
Godina : 34
Lokacija : sjenica
RIBE......
vakica Čet Dec 25, 2008 1:43 am
Kicmenjaci su najbrojnija I najraznovrsnija grupa hordata.U osnovi postoje dve dve grupe kicmenjaka:bezvilicni kicmenjaci I kicmenjaci sa vilicama koji su sa slozenijom morfoloskom organizacijom. Njima pripadaju ribe,prvobitni kicmenjaci ,vodozemci I gmizavci,kao I ptice I sisari.
Ribe se dele na osnovu materije od koje je izgradjen njihov skelet,I to na:
-one sa hrskavicavim skeletom,Chondrychtes
Klasifikacija: ajkule,morske macke,raze.
Vrste:ajkula sekicara,sklat,raza kamenica,manta,velika bela ajkula,morski golub…..
Odlike:Njihova osnovna odlika hrskacicavi skelet .Kozni skelet je kod njih redukovan,.imaju zube od dentina I gledji,koji se mogu jako cesto mijenjati. Ove ribe u najvecem broju slucajeva mogu da zive u morima hraneci se raznolikim plenom zivotinjskog porijekla. Razlikujiu se od drugih grupa I po tome sto nemaju riblji mehur I plucne organe.Hidrostaticku ulogu ovih organa kod njh igra jetra u kojoj se nalaze ulja ,sto smanjuje specificnu tezinu tela ribe.One se odlikuju I visokom koncentracijom ureje u krvi,tako da se u osmotskom pogledu ponasaju kao slatkovodne ribe.Visak soli iz vode koja u teli ulazi na skrge one izlucujupomocu >slanih zlezda<,na krajevima crevnih kanala.deo trbusnog peraja pretvoren je u kopulatorni organ muzjaka cime je omoguceno unutrasnje oplodjenje.Mirisni organi su osnovni orijentacioni culni organi kod riba sa hrskavicavim skeletom.Dobro su razvijeno I culni organi bocne linije tela ,kao I elektro receptorikojima otkrivaju plen.Usni otvor se kod vecine grupa nalazi sa donje strane vise ili manje izduzenog prednjeg dela glavenog regiona.Najcesce imaju pet pari skrga,respiratorni epitel se nalazi na razraslim skrznim skrznim pregradama,Polmi system im je slicniji vodozemcimai u krupa pravih kopnenih kicmenjaka negu u riba sa kostanim skeletom.Vecina se odlikuje viviparnom reprodukcijom.
-ribe sa kostanom skeletom,Osteichthyes
Klasifikacija:Zrakoperke(Stitonose I kosljoribe),sakoperke I dvodihalice
Vrste:murina,suncica,losos.latimerija…….
Odlike:Unutrasnji skelet ima je okostao.Kod njih postoje riblji mehuri,ili redje plucni organi.Jako se dobro krecu u vodi.Kod njih su mirisni organi najvazniji culni organi.Mnoge informacije one dobijaju preko bocne linije koja se nalazi na glavi I bokovima tela. Imaju cetiri para skrga,koje polazesa lukova I slobodni su u skrznoj duplji.Polni sistemje kod oba pola skoro potpuno odvojen od sistema organa za izlucivanje.po pravilu,jajnici kosljoriba stvaraju ogromnu kolicinu jajnih celija,koje dospevaju u spoljasnju sredinu,gde se I oplode.
Kod zrakoperki postoji suzena osnova peraja,u koju ne zalazi muskulatura,dok je kod sakoperki I dvodihalica ona prosirena I u nju muskulatura zalazi.One se razlikuju I u pogledu primarnih krljusti:kod sakoperki I dvodihalicakostanu osnovu istih pokriva razvijen sloj dentina,a kod zrakoperki su one sa izrazitim slojem gledji na kostanij osnovi.
Stitonosama pripadaju kecige,morune,jesetre I njihovi srodnici.Karakterisu se hrskavicavim unutrasnjim skeletom,kao I odsustvom tela prsljena tako da se horda zadrzava tokom citavog zivota.
Kosljoribe:njihove krljusti se sastoje samo iz kostanog tkiva.One imaju savitljivo,spolja gledanosimetricno repno peraje,a cesto I riblji mehur.Njihova parna peraja su raznolikog oblika,polozaja I velicine.odlikuju se I slozenom gradjom culnih organa.
Kalifornijska pastrmka:
Jedna od najpoznatijih ribljih vrsta koja se gaji u hladnovodnim ribnjacima. Potiče iz voda sa severne obale Severne Amerike. U Evropu je prvi put uneta 1880. godine. Oblik tela joj je zbijen, vretenast, što olakšava održavanje u vodi i brzo plivanje, pa čak i skakanje preko pregrada i brana. Glava joj je sa jakim vilicama, puna oštrih, unazad savijenih zuba. Po glavi, leđima, leđnom i masnom peraju rasute su brojne male crne pege, dok se duž srednjeg dela tela (bočne linije) od glave do repnog peraja - pruža pojas karakterističnih crveno - narandžastih pruga duginih boja. Boje su naročito izražene u periodu polne zrelosti. Leđa su modrosiva. Bočni deo je svetliji, dok je trbuh srebrnasto sjajan. Celo telo prekriveno je sitnim krljuštima. Mresti se u period od okrobra do marta (uglavnom decembar - januar), što zavisi od temperature vode u kojoj živi. Polnu zrelost dostiže sa navršene dve (mužjaci), odnosno tri godine (ženke) života. Ženke daju 1.300 - 2.600 komada ikre (prečnika 3,5 - 6,5 mm) po kilogramu telesne težine. Sistem organa za disanje je usled specifične anatomske građe i relativno male respiracione površine prilagođen vodenoj sredini bogatoj kiseonikom.Sistem organa za varenje je prilagođen iskorišćavanju životinjske hrane. kalifornijska pastrmka je grabljivica - mesožderPrirodna hrana kalifornijske pastrmke su beskičmenjaci (fauna dna, fauna nošena vodom, nektonski i leteći insekti) i manji primerci riba.
Cverglan:
Naseljava sve vode dunavskog sliva. Kako je ovo riba dna i to onog punog mulja i tinje, nema ga u brzim i bistrim rekama. Čest je u kanalima i barama, posebno onima koji su obrasli vegetacijom, sa dnom koje je puno panjeva, granja, ševara i podvodnog rastinja. Ovo je veoma izdržljiva i otporna riba. Sposoban je da preživi izuzetno visoke temperature, na kojima bi ostale ribe brzo uginule i na vrlo mali nivo kiseonika u vodi. Moguće ga je naći čak i u vodama koje dugo leže zamrznute, gde miruje i čeka trenutak otopljavanja. Kod nas se mresti od maja do juna. Ženke izbacuju izuzetno veliki broj jajašaca što je jedan od razloga tako uspešnog širenja ove ribe u našim vodama. Još jedna karakteristika mu ide na ruku: budući da je donešen iz drugih voda, u našim ekosistemima gotovo da i nema neprijatelja. Jedino bas, koji se još nije dovoljno raširio može da mu naudi kao prirodni neprijatelj. Štuka, som i smuđ ipak vrlo retko napadaju cverglana.
Potencijal razmnožavanja i sposobnost preživljavanja su kod cverglana veoma veliki. Mresti se od maja do juna, pri cemu polno zrele ženke izbacuju relativno velik broj jaja (u odnosu na velicinu). Zbog toga se i dogada da brojnost cverglana u vodama koje mu odgovaraju moze dostici zaista impozantne razmere. Nesumljivo je da se takvo masovno razmnožavanje cverglana negativno odrazava na populacije ostalih ribljih vrsta u tim vodama, pogotovo zbog toga sto cverglan jede ikru drugih vrsta u vreme njene inkubacije i što, kao grabljivica, jede i tek izleglu mlad drugih vrsta. Ako se tome doda da je odrasli cverglan izuzetno izdržljiv i otporan kako na visoke tako i na niske temperature vode, ukljucujuci i preživljavanje pod ledom, razumljivo je da iz tog ugla gledanja nekima od sportskih ribolovaca mora da bude antipatican. Prirodni neprijatelj cverglana bi, po prirodi stvari, mogli da budu som, stuka i smudj.
Meso mu je veoma ukusno, od njega se može pripremiti više ukusnih jela. Posebno je dobra riblja corba. Osim toga, cverglan je zanimljiv i kao riba koja cesto grize i u vreme kada druge vrste to ne cine pa tako može da pruži zadovoljstvo i zabavu svima, a narocito mladim ribolovcima, pocetnicima.
Veoma se brzo navikava na dodatnu hranu u ribnjacima.
Ribe se dele na osnovu materije od koje je izgradjen njihov skelet,I to na:
-one sa hrskavicavim skeletom,Chondrychtes
Klasifikacija: ajkule,morske macke,raze.
Vrste:ajkula sekicara,sklat,raza kamenica,manta,velika bela ajkula,morski golub…..
Odlike:Njihova osnovna odlika hrskacicavi skelet .Kozni skelet je kod njih redukovan,.imaju zube od dentina I gledji,koji se mogu jako cesto mijenjati. Ove ribe u najvecem broju slucajeva mogu da zive u morima hraneci se raznolikim plenom zivotinjskog porijekla. Razlikujiu se od drugih grupa I po tome sto nemaju riblji mehur I plucne organe.Hidrostaticku ulogu ovih organa kod njh igra jetra u kojoj se nalaze ulja ,sto smanjuje specificnu tezinu tela ribe.One se odlikuju I visokom koncentracijom ureje u krvi,tako da se u osmotskom pogledu ponasaju kao slatkovodne ribe.Visak soli iz vode koja u teli ulazi na skrge one izlucujupomocu >slanih zlezda<,na krajevima crevnih kanala.deo trbusnog peraja pretvoren je u kopulatorni organ muzjaka cime je omoguceno unutrasnje oplodjenje.Mirisni organi su osnovni orijentacioni culni organi kod riba sa hrskavicavim skeletom.Dobro su razvijeno I culni organi bocne linije tela ,kao I elektro receptorikojima otkrivaju plen.Usni otvor se kod vecine grupa nalazi sa donje strane vise ili manje izduzenog prednjeg dela glavenog regiona.Najcesce imaju pet pari skrga,respiratorni epitel se nalazi na razraslim skrznim skrznim pregradama,Polmi system im je slicniji vodozemcimai u krupa pravih kopnenih kicmenjaka negu u riba sa kostanim skeletom.Vecina se odlikuje viviparnom reprodukcijom.
-ribe sa kostanom skeletom,Osteichthyes
Klasifikacija:Zrakoperke(Stitonose I kosljoribe),sakoperke I dvodihalice
Vrste:murina,suncica,losos.latimerija…….
Odlike:Unutrasnji skelet ima je okostao.Kod njih postoje riblji mehuri,ili redje plucni organi.Jako se dobro krecu u vodi.Kod njih su mirisni organi najvazniji culni organi.Mnoge informacije one dobijaju preko bocne linije koja se nalazi na glavi I bokovima tela. Imaju cetiri para skrga,koje polazesa lukova I slobodni su u skrznoj duplji.Polni sistemje kod oba pola skoro potpuno odvojen od sistema organa za izlucivanje.po pravilu,jajnici kosljoriba stvaraju ogromnu kolicinu jajnih celija,koje dospevaju u spoljasnju sredinu,gde se I oplode.
Kod zrakoperki postoji suzena osnova peraja,u koju ne zalazi muskulatura,dok je kod sakoperki I dvodihalica ona prosirena I u nju muskulatura zalazi.One se razlikuju I u pogledu primarnih krljusti:kod sakoperki I dvodihalicakostanu osnovu istih pokriva razvijen sloj dentina,a kod zrakoperki su one sa izrazitim slojem gledji na kostanij osnovi.
Stitonosama pripadaju kecige,morune,jesetre I njihovi srodnici.Karakterisu se hrskavicavim unutrasnjim skeletom,kao I odsustvom tela prsljena tako da se horda zadrzava tokom citavog zivota.
Kosljoribe:njihove krljusti se sastoje samo iz kostanog tkiva.One imaju savitljivo,spolja gledanosimetricno repno peraje,a cesto I riblji mehur.Njihova parna peraja su raznolikog oblika,polozaja I velicine.odlikuju se I slozenom gradjom culnih organa.
Kalifornijska pastrmka:
Jedna od najpoznatijih ribljih vrsta koja se gaji u hladnovodnim ribnjacima. Potiče iz voda sa severne obale Severne Amerike. U Evropu je prvi put uneta 1880. godine. Oblik tela joj je zbijen, vretenast, što olakšava održavanje u vodi i brzo plivanje, pa čak i skakanje preko pregrada i brana. Glava joj je sa jakim vilicama, puna oštrih, unazad savijenih zuba. Po glavi, leđima, leđnom i masnom peraju rasute su brojne male crne pege, dok se duž srednjeg dela tela (bočne linije) od glave do repnog peraja - pruža pojas karakterističnih crveno - narandžastih pruga duginih boja. Boje su naročito izražene u periodu polne zrelosti. Leđa su modrosiva. Bočni deo je svetliji, dok je trbuh srebrnasto sjajan. Celo telo prekriveno je sitnim krljuštima. Mresti se u period od okrobra do marta (uglavnom decembar - januar), što zavisi od temperature vode u kojoj živi. Polnu zrelost dostiže sa navršene dve (mužjaci), odnosno tri godine (ženke) života. Ženke daju 1.300 - 2.600 komada ikre (prečnika 3,5 - 6,5 mm) po kilogramu telesne težine. Sistem organa za disanje je usled specifične anatomske građe i relativno male respiracione površine prilagođen vodenoj sredini bogatoj kiseonikom.Sistem organa za varenje je prilagođen iskorišćavanju životinjske hrane. kalifornijska pastrmka je grabljivica - mesožderPrirodna hrana kalifornijske pastrmke su beskičmenjaci (fauna dna, fauna nošena vodom, nektonski i leteći insekti) i manji primerci riba.
Cverglan:
Naseljava sve vode dunavskog sliva. Kako je ovo riba dna i to onog punog mulja i tinje, nema ga u brzim i bistrim rekama. Čest je u kanalima i barama, posebno onima koji su obrasli vegetacijom, sa dnom koje je puno panjeva, granja, ševara i podvodnog rastinja. Ovo je veoma izdržljiva i otporna riba. Sposoban je da preživi izuzetno visoke temperature, na kojima bi ostale ribe brzo uginule i na vrlo mali nivo kiseonika u vodi. Moguće ga je naći čak i u vodama koje dugo leže zamrznute, gde miruje i čeka trenutak otopljavanja. Kod nas se mresti od maja do juna. Ženke izbacuju izuzetno veliki broj jajašaca što je jedan od razloga tako uspešnog širenja ove ribe u našim vodama. Još jedna karakteristika mu ide na ruku: budući da je donešen iz drugih voda, u našim ekosistemima gotovo da i nema neprijatelja. Jedino bas, koji se još nije dovoljno raširio može da mu naudi kao prirodni neprijatelj. Štuka, som i smuđ ipak vrlo retko napadaju cverglana.
Potencijal razmnožavanja i sposobnost preživljavanja su kod cverglana veoma veliki. Mresti se od maja do juna, pri cemu polno zrele ženke izbacuju relativno velik broj jaja (u odnosu na velicinu). Zbog toga se i dogada da brojnost cverglana u vodama koje mu odgovaraju moze dostici zaista impozantne razmere. Nesumljivo je da se takvo masovno razmnožavanje cverglana negativno odrazava na populacije ostalih ribljih vrsta u tim vodama, pogotovo zbog toga sto cverglan jede ikru drugih vrsta u vreme njene inkubacije i što, kao grabljivica, jede i tek izleglu mlad drugih vrsta. Ako se tome doda da je odrasli cverglan izuzetno izdržljiv i otporan kako na visoke tako i na niske temperature vode, ukljucujuci i preživljavanje pod ledom, razumljivo je da iz tog ugla gledanja nekima od sportskih ribolovaca mora da bude antipatican. Prirodni neprijatelj cverglana bi, po prirodi stvari, mogli da budu som, stuka i smudj.
Meso mu je veoma ukusno, od njega se može pripremiti više ukusnih jela. Posebno je dobra riblja corba. Osim toga, cverglan je zanimljiv i kao riba koja cesto grize i u vreme kada druge vrste to ne cine pa tako može da pruži zadovoljstvo i zabavu svima, a narocito mladim ribolovcima, pocetnicima.
Veoma se brzo navikava na dodatnu hranu u ribnjacima.
vakica- Admin
- Broj poruka : 72
Datum upisa : 23.12.2008
Godina : 34
Lokacija : sjenica
Sponsored content
Similar topics» prof. Blasko Petrovic
» Teme, sastavi, radovi, eseji iz srpskog jezika
» Eseji iz engleskog jezika
» KONTROLNA VEZBA (IVrazred)
» Seminarski rad iz likovne kulture "Arhitektura 20. veka"
» Teme, sastavi, radovi, eseji iz srpskog jezika
» Eseji iz engleskog jezika
» KONTROLNA VEZBA (IVrazred)
» Seminarski rad iz likovne kulture "Arhitektura 20. veka"
Strana 1 od 1
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu